Utisci iz Venecije

Kada sam naišao na Instagram objavu EFC-a, pomislio sam da to ipak zvuči previše dobro da bi bilo istinito. Međutim, nakon par dana konstantnog razmišljanja o takmičenju, odlučio sam da se prijavim. Šta može da kodi, samo treba da gledam filmove kao što i obično radim. Pokajao bih se da se ne prijavim, bez obzira što sam i dalje bio pri stavu da su šanse za pobedu minimalne. Ipak, i dalje sam duboko u sebi maštao da baš ja pobedim i odem na neki od najprestižnijih filmskih festivala u Evropi, ali i u svetu.

Moje prvo takmičenje bilo je za put u Kan. Nisam pobedio, ali sa ove tačke gledišta mislim da mi je učestvovanje na tom takmičenju mnogo pomoglo za naredno, tj. ono za Venecijanski filmski festival, gde sam pobedio. Svakako bih svima preporučio da ne odustaju posle prvog izgubljenog izazova, već da nastave da se takmiče, jer su na svakom narednom u prednosti u odnosu na druge i to zbog svog prethodnog iskustva - pre svega što se tiče taktike postavljanja filmova na sajt i razumevanja čitavog sistema takmičenja.

Tok takmičenja bio je izuzetno zanimljiv i uzbudljiv. Raznovrsnost izazova i iščekivanja istih, te bioskopi i institucije koji su obuhvaćene takmičenjem, samo potkrepljuju moj stav. Bioskop čiji repertoar bih izdvojio jeste Dvorana kulturnog centra, gde sam imao priliku da pogledam niz sjajnih dokumentaraca, od kojih bih preporučio filmove „Nesvrstani“ i „Filmske gerile“ Mile Turajlić. Tokom, a još važnije - nakon takmičenja, počeo sam da obraćam veću pažnju na repertoar DKC-a. Institucija koju sam i pre takmičenja rado i često posećivao jeste Jugoslovenska kinoteka, čije partnerstvo sa EFC-om mi se naročito dopada. Tamo sam kao i obično mogao da odgledam pregršt kultnih filmova tokom izazova, što od velikana jugoslovenske i srpske kinematografije, poput Živojina Pavlovića i Gorana Markovića, pa sve do velikana drugih evropskih kinematografija, od kojih bih izdvojio legendu španskog filma Karlosa Sauru sa svojim izvanrednim filmom „Lov“(„La Caza“), koji sam pogledao na festivalu Španski metar. Takođe, veliko otkriće za mene bila je platforma Beldocs+, festivala dokumentarnog filma Beldocs, koja sadrži niz filmova koji su bili prikazani tokom prethodnih godina na ovom festivalu. Poručio bih ljudima da nemaju predrasude prema dokumentarcima, da pogledaju filmove sa ove platforme i otvore nove vidike u poimanju ove vrste filma. Upravo dva filma sa ove platforme postavio sam na sajt poslednji dan takmičenja i oni su mi doneli pobedu u konačnom plasmanu.

Dan kada su mi javili da sam pobednik, nisam mogao da verujem. Isplatili su se trud i istrajnost! Nekoliko dana nakon saznanja da putujem u Veneciju krajem avgusta, objavljeno je da će premijere na jubilarnoj 80. MOSTRI imati jedni od mojih omiljenih reditelja, Vudi Alen sa svojim novim, takođe jubilarnim 50. filmom „Udar sreće“(„Coup de chance“), njegovim prvim filmom na francuskom jeziku, i sa celom francuskom postavom glumaca i glumica, i Sofija Kopola, sa jednim od najiščekivanijih filmova ove godine „Prisila“ („Priscilla“). Moje uzbuđenje raslo je iz dana u dan.

Prvi film koji sam odgledao na festivalu jesu „Jadna stvorenja“(„Poor things“), novi film Jorgosa Lantimosa, koji je još jednom pokazao da je svakako jedan od nainteresantnijih reditelja današnjice, sa svojim jakim autorskim pristupom i uvek novim čudnim pričama. Ema Stoun apsolutno briljira u filmu, stavljajući sebe svakako u vrh kandidatkinja za dobitnicu „Oskara“ naredne godine. Film je na ceremoniji dodele nagrada dobio „Zlatnog lava“. Vudi Alen nakon nekoliko poslednjih filmova koji nisu bili uspešni kod kritike, gde je Alen više pokazivao svoje rediteljsko umeće, činilo se da od njegovog autentičnog stila pisanja nije ostalo mnogo u poznijim godinama, međutim sa svojim novim filmom pokazuje nam da je i dalje itekako u sposobnosti snimiti dobar film, crpeći ideje iz jednog od svojih omiljenih motiva, preljube. Kritika je odlično prihvatila film, nazivajući ga najboljim Alenovim u poslednjih 10 godina, još od filma „Nesrećna Džasmin“ („Blue Jasmine“). Opet je uspeo da nas nasmeje, i da nam da sve ono zbog čega smo ga zavoleli. Stvorila mi se prilika da film odgledam dva puta, tako da sam tu priliku i iskoristio.

Za „Prisilu“ sam u poslednjem času uspeo da bukiram kartu, i slično kao kod Vudi Alena, i u ovom filmu sam dobio sve zbog čega volim Sofiju Kopolu. Prikaz priče o odnosu Elvisa i Prisile, baziran na Prisilinoj knjizi „Elvis and me“, urađen je na jako temeljan način, svojstven Sofiji, gde je ona nama predstavila jedan luksuzan život koji su vodili, ali isto tako i život pun patnje, bola, ispunjen čestom samoćom za Prisilu. Njegova zauzetost karijerom, njihovi isprazni razgovori, Elvisova nezgodna narav, česte ljubavne afere na turnejama, sve je to predstavljeno kroz vizuru Prisile, kojoj je sve to u jednom trenutku bilo previše. Izdvojio bihsjajan soundtrack filma, kao i odlične nastupe dvoje mladih glavnih glumaca, Kejli Spejni i Džejkoba Elordija. Što se mene tiče, ostaje jedina žal što Lana del Rej nije uvrštena u soundtrack, s obzirom da joj je Prisila vizuelno bila velika inspiracija tokom karijere.

Ove godine u Veneciji našao se i novi film Harmoni Korina „Aggro Dr1ft“, još jedan eksperimentalni film ovog reditelja koji svakako treba pogledati, jer predstavlja nešto što istinski jeste eksperimentalni film, samim tim nešto što prvi put možete videti na platnu. Poslednji film u karijeri velikana svetskog filma Vilijama Fridkina, „The Caine Mutiny Court- Martial“, obeležile su emotivne projekcije, s obzirom na njegovu smrt mesec dana pre početka festivala. Na početku svake projekcije ovog filma, na platnu smo mogli da pročitamo njegov citat o tome zašto je snimao filmove i šta ga je pokretalo, koji je bio ispraćen velikim aplauzom cele sale tokom moje projekcije.

Atmosfera na festivalu bila je izuzetno prijatna, osećao sam se kao da sam u svom dvorištu. Dress code nije bio obavezan osim za svečane premijere, pre kojih je bio crveni tepih. Na rvenom tepihu sam mogao da vidim mnoge zvezde zbog kojih sam se radovao dolasku u Veneciju. Ovogodišnji festival pogodio je štrajk scenarista u Holivudu, tako da je to uticalo na glamur crvenog tepiha, jer neke zvezde poput Eme Stoun u znak solidarnosti nisu došle. Za razliku od nje Džesika Čestejn je došla na festival, iako je isto podržavala štrajk, sa namerom da ga na taj način ispromoviše, što je po meni bio sjajan potez.

Sve u svemu, ovo putovanje bilo je nešto najbolje što mi se desilo ovo godine. Želim da se zahvalim još jednom ljudima sa Beldocs festivala na ovom divnom takmičenju i da pozovem sve da se priključe izazovu i možda baš oni postanu novu pobednici.

Aleksandar Kiković