Iza kulisa: Kanski filmski festival

Sve je počelo u februaru. Pametni Fejsbukov algoritam mi jednog zimskog jutra prikazuje reklamu sa porukom: „7 filmova - 1 karta za Kan”. Besplatno putovanje na Kanski filmski festival zvuči primamljivo, ali postoji jedan problem - nikada nisam čula za European Film Challenge. Brzom pretragom pronalazim zvanični sajt EFC-a i upoznajem se sa pravilima, zatim pronalazim društvene mreže svih zemalja učesnica i vidim da ih prate poznati lokalni filmski festivali i druga filmska udruženja. Ono što me posebno razuverilo bile su objave o prethodnim pobednicima takmičenja, njihovim iskutvima i slikama sa putovanja.  

Naravno da mi je oduvek bila želja da posetim Kanski filmski festival. Naročito mi se dopalo to što je fokus bio na evropskim dugometražnim i dokumentarnim filmovima. I na svu sreću sam imala dovoljno slobodnog vremena jer sam bila nezaposleni student master studija. Odlučila sam da prihvatim izazov. Pravila igre su jednostavna, a iako na sajtu možemo videti naše poene, ni u jednom trenutku ne znamo protiv koga se sve takmičimo, koliko poena oni imaju, niti koji smo redni broj na listi. To čini igru uzbudljivom i zabavnom. Neizvesnost me je do poslednjeg dana motivisala da ne odustajem od takmičenja i dala mi je nadu da sam možda baš ja na vrhu liste. 

Kada se takmičenje završilo organizatori su me kontaktirali da mi jave lepe vesti. Sa osvojenih 329 poena odnela sam pobedu u ovom krugu takmičenja. Filmovi koji su me odveli u Kan su sledeći: Usekovanje (rež. Siniša Cvetić, 2022), Klopka (Srđan Golubović, 2007), Indigo kristal (Luka Mihailović, 2023), Viktorija, 15 (Mina Petrović, 2020), Nečista krv: Greh predaka (Milutin Petrović, 2021), Sveti Georgije ubiva Aždahu (Srđan Dragojević, 2009), Nesvrstani (Mila Turajlić, 2022), Škola zavođenja (Alina Skaya, 2019), Ljubav i drugi zločini (Stefan Arsenijević, 2008) i Munje: Opet! (Radivoje Andrić, 2023). Od pogledanih posebno bih izdvojila filmove Usekovanje i Nesvrstani. Ovih deset filmova sam imala prilike da pogledam u bioskopima u Beogradu i Nišu, kao i na VOD platformama Beldocs+ i Netflix. Budući da su projekcije u Jugoslovenskoj kinoteci i EU Info Centru bile besplatne, platila sam karte za samo pet pogledanih filmova, te su me pobeda u takmičenju i put u Kan koštali samo 1780 dinara. 

Organizatori me ubacuju u Whatsapp grupu u kojoj se upoznajem sa pobednicima iz drugih zemalja i nekim od njihovih mentora. Smeštaj koji je bio rezervisan u prelepoj vili nadomak Palate festivala delila sam sa francuskom pobednicom Alis. EFC mi je obezbedio i najbolju akreditaciju. Akreditacija Marché du Film rezervisana samo za profesionalce u industriji ne samo da omogućava pristup festivalu nego i Filmskom marketu. Kan svakog dana nudi pregršt novih aktivnosti, te su u svakom trenutku posetiocima dostupne filmske projekcije, razgovori sa poznatim glumcima i režiserima, radionice sa fokusima na nedovoljno zastupljene glasove u filmskoj industriji, posete filmskom selu i sl.  

Po dolasku, ljubazna radnica mi pruža crnu karticu sa mojom slikom i vodič za festival, a ja na izlasku iz kancelarije grabim džepni repertoar i mapu festivala. Prolazim Kazino, a zatim Palatu festivala i zastajem. Široka ulica vrvi od ljudi. Na trotoaru stoje ljudi sa dramatičnim natpisima i mole za karte. Katkad najmaštovitijem poklone kartu, pa tako osoba sa porukom „Dajem desni bubreg za Asteroid city karte” baca karton i trči u red. Sa druge strane ulice nižu se jedna za drugom radnje luksuzne odeće i nadmeću se koja će da ima najoriginalniji izlog i privuče najviše potrošača. Na toj strani, iza barikada stoje verni fanovi koji zabezeknuto gledaju kako filmske zvezde hodaju čuvenim crvenim tepihom. Zvezde koje tek izlaze iz crnih limuzina srećnici u prvim redovima imaju priliku da pozdrave i od njih dobiju autogram.

U sredu gledam svoj prvi film, Asteroid city u režiji Vesa Andersona, u čuvenoj sali Grand Théâtre Lumière, sa Eminom, pobednicom iz Bosne i Alis. Posle toga sama odlazim u salu Debussy gde zajedno sa glumcima i režiserom gledam Hopeless od Kang Čanghuna. Poslepodne imam slobodno i ne znam koji bih pre film pogledala. Dok se ne odlučim odlazim da posetim filmski market, kao i filmsko selo gde brzo pronalazim paviljon Srbije i zemalja koje nas okružuju.  Za kraj se ponovo sama vraćam u salu Debussy gde ponovo sa glumačkom postavom i režiserkom Valeri Donzeli gledam L’amour et les Forêts. To veče u čuvenom lokalu Le petit majestic upoznajem našeg režisera Marka Grbu Singha i njegove prijatelje iz celog sveta. 

U četvrtak odlazim do bisokopa Cineum koji je autobusom udaljen oko pola sata od centra Kana. Tamo gledam film Kubi japanskog režisera Takeši Kitana. Uveče je premijera filma Cobweb korejskog režisera Kim Điuna. U petak u Grand Théâtre Lumière započinjem dan Vim Vendersovim filmom Perfect days. Posle toga mi jedan od mentora poklanja kartu za premijeru filma La chimera u režiji Alis Rorvaher. Ponovo hodam crvenim tepihom i nalazim mesto na balkonu iznad glumaca i režiserke. Kasnije zajedno sa Alis u sali Debussy prisustvujem dodeli nagrada sekcije Un Certain Regard nakon koje sledi film Une nuit režisera Aleksa Luca. Veče završavam ponoćnom projekcijom novog filma Roberta Rodrigeza pod nazivom Hypnotic.  

Poslednji dan festivala započinjem filmom koji je obeležio Kanski filmski festival. U sali Debussy gledam Anatomie d'une chute režiserke Žustin Triet. U istoj sali se nalazim sa Alis i gledamo The zone of interest Džonatana Glejzera. U pauzama između filmova kupujem suvenire. Prodavac mi se smeje što u rukama držim dvadeset magnetića i još više razglednica, a ja mu objašnjavam da imam veliku porodicu i puno prijatelja koji jedva čekaju da se vratim sa darovima. Ne razume, nije sa Balkana. Festival završavam u sali Buñuel filmom Black flies režisera Žan-Stefan Sovera. Na putu do stana uz zvuk vatrometa pratim stazu slavnih i pozdravljam se sa Kanom. 

...

Ono po čemu se Kan razlikuje od drugih festivala jesu glamur i prestiž. To je mesto gde obični ljudi, poput mene, hodaju crvenim tepihom i zajedno sa filmskim zvezdama i profesionalcima iz industrije gledaju premijere najboljih filmova. Biti na jednom takvom mestu sa istomišljenicima i ljubiteljima uzvišene umetnosti nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Ima nešto posebno u gledanju filmova mnogo pre njihovog objavljivanja, u mogućnosti da razmenite mišljenja sa velikanima filmske industrije i u privilegiji da formirate mišljenje o filmu koji je slabo poznat publici ili koji nikada neće biti prikazan naveliko. Ima nešto posebno u žurbi svakog posetioca da stigne sa jednog kraja grada na drugi kako ne bi propustio zakazanu projekciju. Ima nešto posebno u trkanju sa samim sobom da pogledate više filmova tog dana negoli prethodnog, da uprkos umoru odete na ponoćnu projekciju Ben Aflekovog novog blokbastera ili da veče završite na žurki sa filmskom elitom ili u jednom od brojnih barova ušuškanih u srcu Kana. Ima nešto posebno u oblačenju odela ili male crne haljine za gala premijere, u hodu po crvenom tepihu, u čekanju u last-minute redovima i u domišljatim porukma onih koji postrani čekaju svoju pozivnicu. Kada se spoje filmske zvezde i filmofili stvara se nova atmosfera koja se ne može uporediti ni sa čim drugim. Ovu nedokučivu atmosferu svaki filmofil mora makar jednom u životu iskusiti. 

Kan je zaista nadmašio sva moja očekivanja. Ponosna sam što sam imala priliku da uživam u sjajnoj kinematografiji.  Zauvek ću pamtiti ovo nestvarno iskustvo. Ukoliko želite da pogledate nešto sa ovogodišnjeg repertoara, koji god naslov odaberete sigurno nećete pogrešiti, mada bih Vam ja posedno preporučila filmove Monster, Cobweb, Perfect days i naravno Anatomie d'une chute. 

Oduvek sam želela da osetim čari Kana. Ove godine ta želja je postala stvarnost zahvaljujući European Film Challenge-u. Ovom prilikom bih htela da se zahvalim EFC-u što godinama predano radi na promociji evropskih i srpskih filmova i što daje šansu mladima da posete velike filmske festivale. Hvala što ste omogućili da se naši snovi ostvare jednostavno i jeftino, kroz igru, svuda u Srbiji i radeći ono što najviše volimo. Zato svima najiskrenije preopručujem da učestvuju u novom EFC izazovu. Možda se ovog puta tvoj san ostvari. Mene je pobeda odvela u Kan, a gde će tebe odvesti? 

• Katarina Stamenković